Katarina Obradović
Modeli učenja
Pored odgovora na pitanje: „Šta se uči u okviru aikidoa?“, posebnu pažnju želim da posvetim i pitanju: „Kako se uče telesne tehnike aikidoa?“ Marsel Mos ističe da su „u svim elementima veštine korišćenja ljudskog tela preovladale pojave obučavanja. Pojam obučavanja, a mogao se dodati i pojam podražavanja (...) deca i odrasli podražavaju uspele radnje, i to radnje koje su pred njima uspelo izvele osobe u koje imaju poverenja i koje su za njih autoritet. Radnja se nameće spolja, odozgo, čak i kada je isključivo reč o biološkoj radnji koja se tiče tela. Niz pokreta od kojih se ta radnja sastoji pojedinac pozajmljuje iz radnje koje su drugi izveli pred njim ili sa njim.“1
Telesne tehnike aikidoa uče se isključivo od učitelja. Njegovo idealtipsko izvođenje tehnike je izuzetno važno jer ono predstavlja telesnu radnju koja se u procesu učenja podražava, dok on predstavlja centralni autoritet u dođou (a i šire) ukoliko je napredovao u stepenovima. Učitelj predstavlja sam vrh piramide hijerarhije znanja, koja postoji u funkciji znanja i prenošenja iskustva i obuke. Učitelj, takođe, podučava i pomenute principe, te je njegov značaj izuzetan, kao i njegova odgovornost, budući da podučava telesne tehnike i sa stanovišta fenomenološkog i sa stanovišta idejnog reda.
Kada neko počne da vežba aikido, on dolazi kod majstora (instruktora veštine ili učitelja, senseja - jap. sansei). Majstor predstavlja autoritet u jednoj sali (dođou, na slici gore). U svim veštinama korišćenja ljudskog tela preovladava pojam obučavanja, ali tom pojmu treba dodati i pojam podražavanja, pri čemu je učitelj neophodan. Na treningu, tokom demonstracije tehnike od strane majstora, vežbači opserviraju njegovu demonstraciju. Svi vežbači prolaze kroz istu obuku i u skladu sa sopstvenim sposobnostima podražavaju uspešno izvedenu tehniku osobe u koju imaju poverenja i koja je za njih autoritet (u ovom slučaju to je majstor, sensej). Aikido instruktor (učitelj) ličnim primerom daje idealtipsko izvođenje tehnike koju vežbači podražavaju. Tehnika i njeni principi se kroz praksu ponavljanja strukturišu u habitus i postaju deo navike - kao što govorimo, hodamo ili pišemo. Na taj način telo uči jedan telesni jezik.
Takođe, vrlo je značajno reći da se tehnike uče somatski – nesvesno. Vežbač nastoji da postupkom podražavanja reprodukuje ono što vidi. Citiraću segment članka „Kako učiti budo“ koji na lep način ilustruje model učenja borilačkih veština i teškoće sa kojima se vežbači susreću. Tekst ukazuje na idealni model učenja, tj. ukazuje na to koji je ispravan način učenja u borilačkim veštinama.
„Jedno je sigurno, način učenja u školi nije isti kao u dođou. Ma koliko slušali i hvatali beleške, to vam neće pomoći u izvođenju pokreta. Učenje i pamćenje reči neće pomoći da se savlada tehnika. Koliko puta vam je bilo rečeno da iskoračite desnom nogom napred, ali uprkos tome vi iskoračite pogrešnom nogom i nagazite svog učitelja. Neprijatno! . . .
Najnovija istraživanja o pamćenju ukazuju na teoriju koju su budo učitelji poznavali već nekoliko stotina godina. Naše pamćenje reči i drugih lingvističkih oblika nije isto kao i pamćenje pokreta. Većina istraživača koncentrisala se na izučavanje racionalne memorije, na to kako se snalazimo sa rečima, brojevima i drugim podatcima (izgleda da čak i tu ima razlike u mehanizmima čuvanja podataka kao što je npr. razlika između dugotrajnog i kratkotrajnog pamćenja). Somatsko pamćenje označava da telo ima sopstveni mehanizam učenja i pamćenja onoga što treba da radi. Ovo se u velikoj meri odnosi na to kako treba da učimo budo ili ma koju drugu „fizičku umetnost“. Mi znamo kako da slušamo i pamtimo brojeve, reči i druge podatke ali niko nam nikada nije pokazao kako da učimo telom...
Oni demonstriraju jednom, ti uradiš. Ovo ne daje nikakvu šansu racionalnom umu da pokupi sve informacije potrebne da se uradi tehnika. To je način podučavanja koji su dobri učitelji razvili kako bi ugasili vaš „diskriminišući um“ i probudili vaš „svakodnevni um“. Vi jednostavno niste u mogućnosti da mislite o tome – vidiš i radiš. Kao vožnja kolima. Vidiš pešaka, zaobiđeš ga i tek onda misliš o tome šta si upravo uradio. To je ono što su „savršeni“ studenti naučili. Oni poseduju veštinu da ono što vide prevedu u telesni pokret bez razmišljanja koja noga ide napred. Oni vide tehniku i jednostavno osete kako se njihovo telo kreće na isti način. Ukoliko želite da zaista zbunite te ljude, pitajte ih kojom nogom su prvo iskoračili. Neće znati da vam odgovore i moraće još jednom da urade tehniku kako bi vam da li odgovor. Veoma lako, dobar student može ono što je čuo da prosledi telu zaobilazeći racionalan um. Ovo je isti mehanizam kao kada gledate instruktora kako izvodi pokret a zatim uradite ono što ste videli.
Oni „vide“ reči svojim „unutrašnjim okom“, zatim prevode tu sliku u „osećaj“ novog pokreta telom. Problem je u tome što samo dobri učenici mogu to da urade. Mi ostali smo naučeni da dobijenu informaciju prosledimo u „racionalni um“. Kada čujemo neku informaciju ona ide u „diskriminišući um“, naročito ako smo studenti fakulteta, naviknuti da sedimo u učionici i slušamo predavanja. To znači da reči koje čujemo ne prolaze ni blizu somatske memorije, već ih skladištimo u racionalnom umu. Zato nismo u mogućnosti da pravilno uradimo tehniku. Naša tela nisu „čula“ ništa novo.“2
Ovaj citat veoma lepo ilustruje način na koji se tehnika uči. U tom procesu učenik ne sme da dozvoli da razmišlja o tehnici na racionalan način – drugim rečima, on ne sme da tehniku raščlani u kategorije levodesno, gore-dole, napred-nazad, šta radi noga ili kako se pomera ruka, već je neophodno da nauči da opaža tehniku u totalitetu, u celini, da je prevede u sopstveni pokret. Prilikom vežbe i uvežbavanja tehnike, vežbač se stalno mora oslobađati misli i razmišljanja, tj. u toku precesa učenja i vežbanja ne sme da dozvoljava sebi da o njima razmišlja, već da intuitivno podražava. Dakle, osim što je za učenike trening naporan fizički, naporan je i mentalno, budući da um nastoji da se oslobodi racionalnog razmišljanja, što je osnovni preduslov za koncentraciju na sopstveni pokret.
aikido tehnika se izvodi u paru, izvodi je dvoje ljudi. Onaj koji simulira napad naziva se uke, onaj koji se brani i izvodi tehniku, naziva se tori. Aikido tehnike su minijaturne borbe koje imaju dogovorenu, unapred datu formu. Tokom vežbe određene tehnike, par naizmenično menja svoje pozicije ukea i torija.
Kada se posle nekog vremena motorika značajno poboljša, a osnovni pokreti automatizuju, učenik dolazi do sledeće faze, u kojoj je neophodno osvestiti principe koji su sastavni deo tehnike. U predhodno opisanom procesu učenja u telu se strukturiše tehnika, ali i principi na kojima su tehnike zasnovane. U ovom procesu značajnu ulogu ima učitelj koji je prenosilac znanja, budući da je on sam prošao kroz istu obuku kroz koju prolaze njegovi učenici. U pomenutom procesu najvažniji zadatak učitelja je da utiče na to da se učenici oslobode iluzija o sopstvenom znanju i da nastoji da ih oslobodi ega, tj. sopstva i svoje svesnosti. Sprovođenjem ovih procesa otpočinje prvi stupanj saznanja, kako je rekao Sokrat:„Ja znam da ništa ne znam.“ Osvešćivanja sopstvenog neznanja predstavlja prvi stupanj saznanja. Sve to omogućuje da se dublje u samoj formi sagledavaju principi koji prožimaju veštinu, koji ispunjavaju njenu formalnu ljušturu i prisutni su u svakoj pojedinačnoj tehnici. Bilo bi ispravno reći da je tehnika, između ostalog, i sredstvo za učenje i sagledavanje samih principa.
Vremenom se tako i vrši prelazak sa uvežbavanja spoljašnjih tehničkih manifestacija veštine na njeno razumevanje i doživljavanje kroz praksu. Pošto je „već išao tim putem“, učitelj će tokom godina vežbanja, ponekad veoma frustrirajućim metodama, stalnim demonstracijama, napornim radom i insistiranjem na predanom i posvećenom vežbanju „voditi putem razumevanja“ tih principa tako da se težište učenja pomera u dubinu, u spoznaju i razumevanje suštine, a ne forme kao takve. U tome je suštinski značaj senseja, tj. učitelja i njegova je figura centralna u svim borilačkim veštinama.
(...)
o autoru >