Aleksandar Filipović
U susretu sa razvijenom institucijom borilačkih veština, zapadna kulturna tradicija (Evropa i SAD), možda prvi put u svojoj istoriji, masovno je prihvatila i usvojila kulturnu tekovinu nezapadnih, u ovom slučaju istočno-azijskih kultura. Govoreći o borilačkim veštinama kao kulturnim tvorevinama Istoka, u ovoj knjizi, pre svega ću podrezumevati sisteme borenja Kine i Japana, koji su, po našem mišljenju, najviše isprepletani sa ostalim tekovinama matičnih kultura i koji su u drugoj polovini dvadesetog veka najviše prenošeni u zemlje zapadne Evrope i Severne Amerike
Dodir između zemalja Zapada i Istoka se odvijao pre svega kroz kolonijalno prisustvo i vojnu dominaciju zemalja zapadne kulturne tradicije, u devetnestom i početkom dvadesetog veka, da bi od pedesetih, a naročito šezdesetih i sedamdesetih, prerastao u dominaciju na ekonomskom planu. Paralelno sa ovim tokom išlo je i ekonomsko jačanje Istoka (Japana i Kine) koji je, usvojivši zapadne modele, započeo ubrzani privredni i ekonomski rast, što je direktno uticalo i na ekspanziju njihove kulture. Kolonijalizam i vesternizacija onih delova sveta koji su negovali instituciju borilačkih veština (pre svega imamo u vidu Kinu i Japan kao kolevke najrazvijenijih sistema borilačkog umeća), imali su za posledicu temeljnu izmenu ovih društava. Dodiri dveju kultura odvijali su se kako preko kolonijalnog prisustva evropskih zemalja i Amerike na tlu Kine i Japana, tako i preko emigranata koji su se od prodora Zapada na Istok iseljavali u Ameriku i Evropu. U dodiru sa degradiranim i potčinjenim Istokom veliku pozornost zapadnjaka izazvao je susret sa institucijom borilačkih veština ovih dalekoistočnih naroda. Dok su u devetnaestom i početkom dvadesetog veka ti elementi još predstavljali "egzotiku", dotle je u eri globalizacije, a naročito sa okončanjem Drugog svetskog rata i konačnim rastankom od kolonijalizma, otpočelo otkrivanje borilačkog umećaazijskih naroda u formi praktikovanja borilačkih veština, koje već vekovima predstavljaju način za individualnu samorealizaciju. Upravo su američki vojnici bili prvi poklonici karatea na Okinavi i džudoa u Japanu, a same veštine su pretrpele dosta prilagođavanja i transformacije ne bi li se približile Zapadu. Danas na Zapadu vežbanje borilačkih veština odlikuje se masovnošću koja zavređuje pažnju. Prilagođavajući se zapadnom pritisku, azijske kulture izmenile su mnoge od svojih tradicionalnih koncepata, počev od društvenog uređenja, staleške strukture d ruštva, načina proizvodnje i načina reprodukcije društvenog sistema, temeljno su se izmenili odnosi u društvu i porodici. Borilačko umeće kao deo šireg društvenog korpusa i kao kulturna tvorevina izmenilo se zajedno sa drugim tekovinama društva. Ta promena je išla sa jedne strane kroz omasovljavanje borilačkih veština među svojim građanima, koje su do dvadesetog veka bile praktikovane u tajnosti i kao porodična tradicija, sa druge strane masovna obuka iziskivala je izmene u metodama rada i obuke koja se pre toga zasnivala skoro isključivo na dijadnom odnosu učitelja i učenika.
Dalja transformacija otpočela je približavanjem već modifikovane i uveliko izmenjene borilačke tradicije zapadnim poklonicima, ne bi li se uklopila u drugačiji kulturni koncept. Period ubrzane vesternizacije borilačkih veština počinje nakon Drugog svetskog rata, sa američkim veteranima koji su u okupiranom Japanu učili karate i džudo. U medijskom prostoru od početka sedamdesetih na Zapadu se prvi put pojavljuju tzv. kung fu filmovi koji na velika vrata uvode i širokoj publici u zapadnim zemljama predstavljaju egzotiče veštine kojima raspolažu do tada marginalizovani Kinezi. Tada se najšira publika prvi put sreće sa karateom, džudom, kendom, kung fu-om, itd. Trend interesovanja publike za ovu vrstu kulturnog produkta naročito je došao do izražaja od trenutka kada se kao junak modernih akcionih filmova pojavio Brus Li. Fizički neuporedivo manji od prosečnog zapadnjaka, ali naizgled snažniji, brži, okretniji i veštiji, ovaj omanji Kinez je na velikom ekranu masovnoj publici demonstrirao "snagu borilačkog umeća" Kine, spašavajući sebe i druge nevolja i poniženja. Upravo Brus Li postaje idol mnogim generacijama mladih koji su vežbali u salama širom Amerike i Evrope ne bi li ličili više na njega. U očima Zapada diskriminacija istočnjaka kao tehnološki i intelektualno inferiornih rasa pomera se u pravcu priznanja potpune superiornosti na telesnom planu, što je kultura telesne prakse borilačkih veština tako oštro pokazala. Uvažavanje tela, kultura i negovanje tela, povezivanje duha i tela u skladnu celinu putem pokreta, kao i do tada nepoznate mogućnosti usavršavanja veštine borenja, i sa tim u vezi prevazilaženje granica mogućeg u sferi uobičajenog telesnog iskustva i vežbi svojstvenih zapadnoj fizičkoj kulturi i borilaštvu, pojavio se i novi kompleks značenja i načina upotrebe tela sa svojstvenom atraktivnošću i estetikom istočnih borilačkih veština.
Prisustvo žena kao boraca je takođe nešto što je na Zapadu do tada bilo nezamislivo. Dakle, borilačke veštine nisu se samostalno probile u popularnu kulturu zapadnih zemalja isključivo kao umeće borbe, već je u mreži pojmova i određenja čitav kulturološki koncept transponovan na način koji je bio prihvatljiv za posmatrača sa Zapada. Borilačke veštine su vekovina na Istoku bile deo širokog kulturnog plana i kao takve neraskidivo su povezane sa drugim aspektima kulture kao što su moralna načela (pitanja časti i ugleda), sa religijom i filozofijom (taoizam i budizam), sa načinom odevanja (kimona) i kulturom stanovanja, društvenom organizacijom, itd. Dakle, stvaranjem predstave o istočnjačkim borilačkim veštinama stvoren je jedan obrazac, u kome su se svi ovi elementi javljali zajedno kao predstava o ,,Istoku’’. Pojmovi i kompleksi značenja, za koje su usko vezane borilačke veštine, morali su biti prilagođivani i uprošćavani kako ne bi bili baš previše zahtevni za razumevanje prosečnog čoveka Zapada, koji je želeo zabavu. Vremenom će filmovi i javne demonstracije pridobiti masovnu pažnju i stvoriće se vojska poklonika borilačkih veština, koji će preko instruktora sa Istoka usvajati ne samo veštinu, već pre svega "način života", onakav kakavim ga je zapadna publika videla, prerađen i uprošćen, lišen dubljeg kulturno-istorijskog konteksta, koji je bio prisutan u matičnoj kulturi. Tako pitanje životnog stila (lifestyle) postaje jedno od glavnih u proučavanju uticaja, koje su koncepti borilačkih veština ostvarili na širokom planu zapadne kulture.
Borilačke veštine sve više postajale su način, na koji su istočnjaci prilagođavali Zapad sebi, način na koji omasovljavenje i vesternizacija borilačkih veština predstavlja svojevrsnu "isternizaciju" Zapada. Međutim, stav koji ćemo pokušati ovde da naglasimo naglašava da povezanost borilačkih veština sa drugim kulturnim sadržajima koja nije samo uzgredna, već fundamentalna. Tu se pre svega misli na religiju i filozofiju (taoizam i budizam), koje se javljaju kao glavna pokretačka snaga i generator stilske raznolikosti i bogatstva, dajući svakom pokretu smisao i sadržaj, produbljujući telesne prakse kao način samospozaje i produhovljenja, a ne samo način samoodbrane. Zato će se u ovom radu posebna pažnja posvetiti uticaju drugih kulturnih tekovina aziskih zemalja (filozofiji, religiji, medicini, pogledu na svet, itd.), bez čijeg se razumevanja i poznavanja ne može dublje sagledati fenomen borilačkih veština.
Ono što Zapad nije uspeo zadugo da shvati jeste unutrašnji domen borilačkih veština, koji za razliku od sirove snage koja kao predmet kultivisanja u borilačkim sportovima poput rvanja i boksa ima svoj izraz u kanalisanju i usmeravanju vitalne životne energije kroz vežbanje tela. Telo tako postaje mesto kultivisanja duha i disciplinovanja kroz praksu i holistički pogled na čovekov svet i postojanje. ...
o autoru >