Mirjana Petrović-Filipović
Током своје богате историје књижевност је изнедрила широку палету различитих поступака за обликовање књижевног дела, бележећи каткад крупне, каткад тек незнатне промене у живом књижевном процесу. Међутим, када говоримо о књижевном делу, у највећем броју случајева наша прва асоцијација биће дело које је довршено, целовито или као што нас још Аристотел поучава да је цело оно што има почетак, средину и свршетак.
Када се у књижевности и у другим уметностима срећемо са феноменом недовршеног дела, често је наша прва помисао усмерена на дело које је стваралац започео, али га није довршио. У том случају ово ,,алиˮ најчешће кореспондира с некаквим физичким или духовним препрекама, на које је могао наићи стваралац при стварању, а које би чин стварања зауставиле. Било да су то некакве спољашње објективне околности попут ненадане болести или смрти које су зауставиле дело у настанку, било да су унутрашње субјективне околности које су ствараоца нагнале на преиспитивање ставова и уверења, тек дело је застало у једном тренутку стварања и није добило очекивану завршеност и целовитост. Оваква дела могу имати своју уметничку вредност, али их додатно прати и сазнање да аутор није успео да нам саопшти све, што је првобитно имао на уму. Недовршеност у оваквим делима не представља стваралачки уметнички принцип, већ више једно подсећање на осујећење. Међутим, постоје дела која својим начином обликовања подсећају на дела која су случајно остала недовршена, али то нису, јер је јасна интенција аутора да их намерно и с пуном свешћу остави недовршене. Оваква дела су хотимице недовршена, те, самим тим, конципирана по принципу естетске недовршености. У овом случају принцип естетске недовршености задобија дигнитет стваралачког уметничког принципа. Оваква дела нису подлегла случају и осујећењу које случај са собом доноси, већ су случај и осујећење претворила у плодоносне и нужне елементе уметничког дела. Наиме, имамо ли у виду да уметност на себи својствен начин покушава да каже нешто о свету, и о човеку у свету, неће нам бити необично што је у свој корпус увела и појам недовршеног дела, односно развила принцип естетске недовршености. То је један од покушаја да се у домену начина обликовања форме дела у уметности одговори на изазове који пристижу из филозофије, психологије, математике, физике и других наука, а које пред уметника и уметност стављају изазов у облику случајности, релативности, вероватноће, вишезначности, неодређености, те многих других изазова и сугестија који преиспитују традиционално завршено, целовито дело (као једини могући одговор на исто тако целовит и уређен свет).