Nedovršeno delo

---

Mirjana Petrović Filipović

 

Tokom svoje bogate istorije književnost je iznedrila široku paletu različitih postupaka za oblikovanje književnog dela, beležeći katkad krupne, katkad tek neznatne promene u živom književnom procesu. Međutim, kada govorimo o književnom delu, u najvećem broju slučajeva naša prva asocijacija biće delo koje je dovršeno, celovito ili kao što nas još Aristotel poučava da je celo ono što ima početak, sredinu i svršetak.
Kada se u književnosti i u drugim umetnostima srećemo sa fenomenom nedovršenog dela, često je naša prva pomisao usmerena na delo koje je stvaralac započeo, ali ga nije dovršio. U tom slučaju ovo ,,aliˮ najčešće korespondira s nekakvim fizičkim ili duhovnim preprekama, na koje je mogao naići stvaralac pri stvaranju, a koje bi čin stvaranja zaustavile. Bilo da su to nekakve spoljašnje objektivne okolnosti poput nenadane bolesti ili smrti koje su zaustavile delo u nastanku, bilo da su unutrašnje subjektivne okolnosti koje su stvaraoca nagnale na preispitivanje stavova i uverenja, tek delo je zastalo u jednom trenutku stvaranja i nije dobilo očekivanu završenost i celovitost. Ovakva dela mogu imati svoju umetničku vrednost, ali ih dodatno prati i saznanje da autor nije uspeo da nam saopšti sve, što je prvobitno imao na umu. Nedovršenost u ovakvim delima ne predstavlja stvaralački umetnički princip, već više jedno podsećanje na osujećenje. Međutim, postoje dela koja svojim načinom oblikovanja podsećaju na dela koja su slučajno ostala nedovršena, ali to nisu, jer je jasna intencija autora da ih namerno i s punom svešću ostavi nedovršene. Ovakva dela su hotimice nedovršena, te, samim tim, koncipirana po principu estetske nedovršenosti. U ovom slučaju princip estetske nedovršenosti zadobija dignitet stvaralačkog umetničkog principa. Ovakva dela nisu podlegla slučaju i osujećenju koje slučaj sa sobom donosi, već su slučaj i osujećenje pretvorila u plodonosne i nužne elemente umetničkog dela. Naime, imamo li u vidu da umetnost na sebi svojstven način pokušava da kaže nešto o svetu, i o čoveku u svetu, neće nam biti neobično što je u svoj korpus uvela i pojam nedovršenog dela, odnosno razvila princip estetske nedovršenosti. To je jedan od pokušaja da se u domenu načina oblikovanja forme dela u umetnosti odgovori na izazove koji pristižu iz filozofije, psihologije, matematike, fizike i drugih nauka, a koje pred umetnika i umetnost stavljaju izazov u obliku slučajnosti, relativnosti, verovatnoće, višeznačnosti, neodređenosti, te mnogih drugih izazova i sugestija koji preispituju tradicionalno završeno, celovito delo (kao jedini mogući odgovor na isto tako celovit i uređen svet).

 

 

o autoru >